Kuče i prase

 

(Četiri slike iz jedne priče)

 

Afrim Demiri

 

 

  1. Prolog iz detinjstva

Nikad u životu nisam video kuče i prase zajedno. Da budem iskren, i nisam neki poznavalac života životinja. Svaki put su me u detinjstvu uznemirivale šale o ukrštanju životinja. Uvredljivi naziv za mazgu mi je izazvao iritirajuću odbojnost prema seksu. Naime, letnji dani provedeni na selu obično su prolazili u banalnim razgovorima o životinjskom seksu, čak i o seksu između ljudi i životinja! Kroz priče o ovcama i kozama stvorio sam u glavi prve slike seksualnih manijaka. Počeo sam da posmatram ljude kao prirodni produžetak životinjske vrste.

S druge strane, priče o jaganjcima i prasićima podelile su moj svet na pola, baš kao što su podeljeni na dve strane istok i zapad. Jagnje mi je uvek izgledalo više anđeosko, dok mi se prase činilo više poganim. Pomoću životinja ljudi su procenjivali nečiji moralni status i karakter. Kao da je jedna životinja rođena za jednu grupu ljudi, a druga za drugu. Jedna životinja se, tako, uzdizala u nebesa, a druga demonizovala.

Jedna slika, uokvirena žutim ramom, na kojoj je jagnje bilo žrtvovano umesto dečaka, stajala je godinama obešena iznad mog kreveta. Moja trauma iz detinjstva bio je nož podignut da zakolje dečaka, dok anđeo pod njega donosi jagnje. Pitao sam se imam li ja takvo neko jagnje koje će mene spasiti kada bude trebalo. S druge strane, prase, kod naših komšija Srba, koje sam mogao da vidim sa prozora sobe, činilo mi se kao nešto užasno prljavo, sa onim njegovim groktanjem, kao ružni pokretni dekor moje svakodnevice. Taj životinjski dualizam pokvarila je priča o šarplanincu, kao psu super rase. Čak mi je i njegovo ime, Ilir, ulivalo prve naboje ponosa zbog porekla. Moji ujaci su već godinama gajili tu rasu psa. I ja sam ih češće posećivao zbog psa nego zbog njih samih. Pseća vernost je, naivno, počela da zauzima mesto ljudskoj vernosti. Jedino mi je prase i dalje pobuđivalo određenu dozu nepoverenja, kao životinja koja predstavlja izuzetak od tog biološkog koda.

Bio sam u dilemi da li mi se to nepoverenje prema prasetu prenosilo i na komšije Srbe, ili je bilo obratno, da mi se nepoverenje prema komšijama prenelo i na prase.

 

  1. Ubistvo pasa, pre ubistva ljudi

Ne znam da li se još u nekom ratu desilo da se prvo ubijaju psi, a zatim ljudi. Tu ubilačku praksu primenjivale su srpske snage. U kući mojih ujaka, na ulazu u dvorište, prvo su upucali šarplaninca, a zatim su prognali ljude odatle. Kuče je bilo prva žrtva. Nije uspelo ni da zalaje, meci su ga oborili. Vatra je zahvatila obe kuće mojih ujaka, paleći i sve moje uspomene na detinjstvo. Gorele su i grane divlje jabuke, voćke koja nam se činila poput limuna. Jedan zagriz i danima bi nam usta bila utrnuta. Trnci su toga dana obuzeli i čitavo selo. U susednom selu je ubijeno nekoliko domaćina bez ijedne reči. Bili su starci koji nisu napustili svoja ognjišta. Jedan od njih je izgoreo u kolicima, zajedno sa kućom, jer je bio nepokretan.

Upucano je na desetine pasa i drugih životinja, kao da je to bio rat između ljudi i zveri. Sve je izgledalo naopako, bile su zamenjene uloge, nije se znalo ko tu predstavlja životinjsku stranu. Meci su prodirali kroz ekrane televizora, kao da su i oni bili ratni zarobljenici. U tom ratu nisu mete bili samo ljudi, kao da su mete bili svi znaci života. Kokoške na jednoj farmi kokodakale su iz sveg glasa, pokušavajući da prežive. Apsurdni prizori postali su bolne slike. Svedočenja o silovanjima žena i devojaka zamenile su priče o seksu sa životinjama iz vremena detinjstva. I ja sam ponovo osetio nagon za povraćanjem. Rat mi se činio poput neke životinje sa bezbroj glava! Nije se znalo da li eksplozije po vrhovima Kamenitih gora dolaze sa zemlje ili iz vazduha. Meštani, koji su se krili po žbunju, priželjkivali su da to budu NATO bombe, za njih su one padale s neba kao bombone. Nisu verovali da to iz susednog sela, naseljenog Srbima, doleću projektili za čišćenje terena. Iz ispražnjenog sela proterano je i vreme. Dimnjaci na spaljenim kućama činili su se poput jezivih uskličnika. Snažan zapah leševa mešao se s mirisom zakrvavljenih ruža. Jedino je utešni let leptira svedočio o normalnoj smeni dana i noći, pored sunca i meseca, koji su tugaljivo obasjavali zemlju svojom svetlošću. Tek je cvetanje biljaka unosilo veru u mogućnost ponovnog življenja. Ona kisela jabuka nije rodila. S početkom raspadanja leševa i rat je počeo da ispušta dušu poput privida. Odumiranje rata podsećalo je na smrt dinosaura. Smrt koja je pala i sručila se preko drugih. Ljudi su, poput uplašenih ptica, bili rasuti po celom svetu. Bez prtljaga, podsećali su na statiste u horor filmovima.

Na dan povratka promenili su filmski žanr, a neki od njih i uloge. Sišli su iz opustošenih sela i urbanizovali se. Moji ujaci su došli i nastanili se u kući mog komšije Srbina. Onaj upucani šarplaninac zamenjen je sada prasetom. Rat je i životinjama promenio vlasnike.

Meni se promenila slika one nekadašnje svakodnevice.

 

  1. Lovci na svinje

Nisam mogao da prepoznam svoje ujake u kući komšije Srbina. Neke tuđe fotografije stajale su u pogrešnim ramovima. Čak se ni pokreti kroz dvorište nisu činili normalnim, glasovi koje bih čuo dopirali su do mene kao nerazumljivi. Kada sam ušao u kuću, nisam se osetio kao da sam kod svojih ujaka. Ni oni se nisu osećali kao da su u svojoj kući. Slike izbeglih komšija ostale su da vise po zidovima kao svedoci nekog prohujalog vremena. Taj zajednički prostor su sada delili portreti u pokretu sa onima na zidovima. Ja u njima nisam video ljude, video sam pokretne portrete. Spaljene kuće zamenjene su napuštenim kućama. Srbi su otišli iz grada zbog nebezbednosti u suton rata. Začudo, Albanci nisu mogli da žive u ratu, a Srbi u miru!

Iz svinjca je, pored smrada, dopirala i uznemirujuća buka. Krici svinja oživljavali su sliku neke guste šume i lova na divlje veprove. Ali ovo su bile domaće svinje, dok su divlje bile nešto drugo. Vrata od svinjca bila su otvorena i svinje su gađali, ranjavali i ubijali, masakrirali. Sumrak prvog dana u slobodi najavljivao je noć produžetka apsurda, samo na drugom nivou. Psi i stoka nisu uspeli da prežive rat, sada je došao red na svinje, njih je trebalo ubiti u miru. Uši su im se mrdale kao listovi promrzlog kupusa, nabori na blatnjavoj koži su im nestajali kako su ih polužive utovarali na kamionete gradskih lovaca. Ja sam prevazišao predrasude prema svinjama. Završavale bi na roštilju i njihovo meso je počelo da se prodaje kao srnetina. Njihovo otuđenje se dešavalo čak nakon pečenja, jer su tako tražili čuvari religioznog morala.

Moji ujaci, koji nisu sačuvali svoje kuče, nisu poštedeli ni prase. Prase i kuče bili su uvertira užasa. Kada je završen lov na svinje, i njih su prognali iz kuće Srba. Nije mogla da im pripadne, čak ni kao utešno sklonište. Zapala je za oko trgovcima slobodom. Na Merdarima su otvoreni šalter-kiosci za međunacionalne transakcije. Sada su spaljivane srpske kuće. Jedna srpska starica je ubijena, sama u svojoj kući. Čudno je kako je albanskim i srpskim starcima lakše padalo da im kuće budu grobnice, nego da se presele. Rat se nastavio, samo drugim metodama. Sada više nije izgledao toliko životinjski, sada se pretvorio u virus. Vozovi su ponovo prevozili ljude, ali sada u drugom pravcu. Ljudske patnje bile su iste, samo su sada odzvanjale na drugom jeziku. U mom gradu se smanjio broj ljudi koje sam poznavao, a porastao je broj nepoznatih.

Horor filmu dodata je još jedna epizoda.

 

  1. Epilog jednog krvavog vremena

Trebalo je da prođe neko vreme, da smrt nestane iz mog tela. Ušla je u mene poput straha i nagrizala mi ćelije. Postala je poput nekog dodatnog organa, kao krv, kao voda. S njom to više nisam bio ja. Neki su govorili – posttraumatski stres. Odrastao sam slušajući priče o ubistvima, a sada sam ih i doživeo. „Odnela je krv ubicu“, bila je izreka koja me je pratila od detinjstva. Nalazila se i u Kanonu Leke Dukađina, iako nisam nikada razumeo kako tačno krv žrtve može nekoga da odnese. Ali sam shvatao kako krv nije voda. Kao u epskim pesmama, odzvanjale su mi u pamćenju reči kojima ljudi postaju braća tako što ispiju krv jedan od drugoga. Pobratimi. Iako nisam nikada zamišljao kako se tačno pije krv i kako se to stvara bratstvo od kapljica krvi. Sada su se, međutim, mogle čuti drugačije priče – ko je kome prolio više krvi. Bilo je to svakako krvavo vreme.

Lice grada počelo je sve više da liči na ogledalo. Staklene fasade ukazivale su na to da dolazi neko blistavo i šljašteće vreme. Moj odraz u tim fasadama se izmenio. Pred njima su sada popravljale kosu devojke koje su stigle iz Moldavije. Priče o seksu sa životinjama i o silovanjima zamenile su priče o bordelima. Svetlopute Moldavke postale su sinonim za belo meso. Meni se opet povraćalo. Moji ujaci su iz pepela podigli nove kuće, ali nisu više držali psa. Komšije Srbi nisu se više vratili. Na mestu njihove prodate kuće podignut je soliter. U gradu više nema nijedne svinje. Smrt je počela da izlazi iz mene poput duha iz Aladinove lampe. Morao sam da ispričam novu bajku, kako bih savladao smrt.

Morao sam da pređem tanku krvavu liniju.

 

Prevod: Đorđe Božović