Zastrašujuća prošlost

 

Verime Zimberi-Beluli

 

 

Zbrka je trajala mesecima. Spavali smo u strahu, nepoznati ljudi bili su svuda oko naše kuće… Deda je pratio sve moguće vesti na televiziji, i često bi nakon dnevnika tiho govorio: „Nešto loše se sprema“, ili: „Rat je veliko zlo, ne daj bože da to doživimo.“

Svanuo je i taj 2. maj 2001. godine. Negde oko 3 sata po podne počela je pucnjava u vazduh, pucnjava kakvu ja nisam nikada doživela. Kraj naše kuće prolazile su stotine vojnika, krećući se ka brdima u blizini kuće. Ljudi su bili u euforiji zbog toga što se dešavalo, vojnici su pevali patriotske pesme, a ljudi komentarisali kako smo dobili rat i kako smo proglašeni „slobodnom zonom“. Neki starci, poput mog dede, govorili su da je „rat tek počeo, nismo mi dobili ništa, samo da se ne desi da izgubimo previše“. Drugi maj je prošao u euforiji i s nadom da ćemo sada biti slobodni. Tako je osvanuo i 3. maj… Ujutru smo ustali i spremili se za školu. Deda mi je rekao: „Oko dedino, a da ne ideš danas u školu, jer je juče proglašena slobodna zona i danas čekamo šta će se desiti.“  Da me ne bi uplašio, ništa mi više nije rekao. Ja sam insistirala da idem u školu, jer šta god da se desi, škola će raditi, tako je razmišljala četrnaestogodišnjakinja koja nije imala pojma o tome šta je rat. Spremila sam se i izašla na ulicu da sačekam drugarice iz svog naselja da zajedno krenemo ka školi, kao i svaki drugi dan. Kako smo se okupile i pozdravile jedna drugu, počele smo da raspravljamo o jučerašnjem događaju, o tome kako je to kad se osećaš slobodno, u slobodnoj zoni, i kako ćemo mi, Albanci, ostvariti svoja prava i kako ćemo moći da se obrazujemo na maternjem jeziku…

Kada smo stigli do škole, izašao je direktor i rekao nam: „Škola neće raditi ove sedmice, obavestićemo vas kada počne sa radom“, i mi smo se vratile kući… Negde oko podneva, na vestima makedonske televizije preneli su vest o ultimatumima Republike Makedonije – da će bombardovati neka sela, među kojima je pomenuto i naše selo Slupčan.

Po dedinoj naredbi spakovali smo nešto odeće, ćebadi i posuđa i otišli kod strica. Smestili smo se u podrum kuće. U tih 20 kvadratnih metara potražili smo sklonište nas pedesetoro, žene, deca i starci. Nadali smo se da ćemo tamo provesti svega nekoliko sati. Kada je prošlo sat vremena otkako smo došli u sklonište, počelo je bombardovanje sela, počev od brda, uključujući i kuće u kojima je, kako je javljeno, poginulo dvoje seljana. Svaki naredni trenutak bio je sve teži. Ja sam sa sobom ponela i školsku torbu, pa sam počela da vodim beleške u svesci koja je ubrzo postala moj dnevnik. Kada je makedonska vojska počela da granatira, počeo je i nemir kod civilnog stanovništva, počeo je strah, plač dece u kolevci, drhtanje trudnica, nepokretnih staraca, počeo je sav užas. Prošlo je nekoliko dana u granatiranju i bili smo uvereni da ćemo svi umreti, samo se nije znalo kada tačno. Nestašica vode i hrane snažno se osećala. Uginule životinje pred vratima kuće počele su da ostavljaju svoje bakterijske posledice. U svega nekoliko minuta prekida vatre u toku dana uspevali smo da natočimo vode, koje ubrzo nije bilo dovoljno ni za piće, jer nas je tu bilo pedesetoro ljudi. Nakon nekoliko dana zaredom u podrumu, jednog prohladnog i mračnog majskog jutra, jednoj od trudnica krenuli su bolovi i svi simptomi porođaja. Smestili su je u jedan ugao sobe i nakon nekoliko sati je rodila dete. Tek rođeno odojče umrlo je, dok je majka ostala nepokretna za ceo život. U trenutku dok pišem ovaj članak, ta žena je i preminula.

Trenuci užasa i straha sve do 24. 5. 2001, do datuma koji ću pamtiti dok budem živa, datuma koji je počeo sa zastrašujućim zvukom granata, dana koji je počeo sa stomakom gladnim hleba i žednim vode, dana kada je u 9 sati ujutru buka postala još veća kada je u podrumu, gde smo bili sklonjeni, eksplodirala granata. Počelo je da se dimi, čuli su se uplašeni glasovi, uzvici dece koja su tražila majku ili majki koje su tražile decu, užasni prizori pedesetoro ljudi koji beže preko nekoliko malenih stepenika koje ni dvoje ljudi ne može u isto vreme da prođe… Za nekoliko minuta sklonili smo se u neki drugi podrumu i prebrojavali smo se jesmo li svi živi. Strah od prizora krvi koja lije kao voda i olakšanje što je još živ, ima puls… ali čekajte, nisam još završila, znam da čekate da kažem koliko je bilo mrtvih. Umrlo ih je mnogo. Umrlo ih je mnogo, jer u isto vreme je granata pogodila i drugi podrum, gde je poginulo desetak ljudi, od kojih je najstariji imao 33 godine, a najmlađi šest meseci… umrla je majka sa dvoje dece, umrla je sedmogodišnja devojčica, umrla je i moja drugarica, rođaka sa kojom sam razgovarala o slobodi 2. maja, koja mi je bila rođaka i drugarica iz razreda, umrla je mlada ambiciozna cura koja je želela da postane doktorka, koja je od šestog razreda govorila francuski, koji je sama naučila, iz knjiga, i koju je nastavnik francuskog jezika prozvao kraljicom tog razreda…

Došao je njen otac da proveri kakvo je stanje u našem podrumu i odmah je dobio vest da mu u drugom podrumu umire ćerka i da požuri da je obiđe poslednji put. Pamtim kako se stričevo lice smračilo u tom trenutku, kako je nemoćno ustao i otišao da obiđe ćerku poslednji put. Tako je i bilo, ona je preminula.

I opet to nije kraj. Kad smo nakon nekoliko dana porodično otišli u zaklon u drugo selo, nakon užasa koje smo svi preživeli, došlo i vreme da se porodi druga trudnica u porodici. Ona je na porođaju umrla zajedno sa detetom. Doživeli smo i vrhunac užasa…

Došao je avgust, potpisan je Ohridski sporazum i mi smo počeli da se vraćamo svojim razorenim kućama, bez svetla, ali barem nije bilo ratnih dejstava.

Ostalo je sećanje. Pitanja se nižu. Ko je bio žrtva u ovom slučaju? Ko su zločinci u ovom ratu? Ko je bio krivac za sukob? Je li bila fer borba u kojoj umiru deca?

Ja sam, u svom umu, rešila i ta pitanja. U trenutku dok pišem o ovoj temi nalazim se u prostorijama Društva za razvoj zajednica, za međuetničku saradnju, za suživot među ljudima bez obzira na nacionalnu pripadnost. Učešćem u treninzima za mir u Republici Makedoniji, naučila sam mnogo toga, upoznala sam mnogo drugarica Makedonki, kod kojih ne primećujem nikakvu razliku u odnosu na sebe, i one su ljudi kao i ja, i one su pogođene konfliktom, i one su bile žrtve rata kao i ja, ima i među njima upravo takvih koje su izgubile nekog člana porodice, isto kao i ja, i ja ih svim srcem pozivam da pijemo kafu zajedno, ili kada me one pozovu, idem s punim zadovoljstvom, jer znam da imamo mnogo zajedničkih stvari, da nas povezuje to što smo ljudska bića, za nas ne postoji jezik mržnje, mi smo drugarice i mislim da ćemo i ostati drugarice bez obzira na to kako se stvari budu razvijale, jer je važnije imati drugaricu nego to koje je ona nacionalnosti.

O slučaju od 9. maja 2015. i događajima u Kumanovu, nakon građanskih protesta, najpre sam saznala od drugarice Makedonke (Сандра што се случува).[1] Nakon što smo razmenile nekoliko poruka, osetila sam se nekako lakše, osetila sam da se tu kuva neka politička igra, a ne međuetnički građanski rat.

Rat nikada nije bio dobar. U ratu, po mom mišljenju, nema pobednika, sigurno ima samo gubitnika, ima žrtava, ima užasa, suza, gubitaka i ničega drugog. Nadam se i želim da nijedna devojka, nijedan momak, bilo koje nacionalnosti, albanske ili makedonske, ne odrasta uz jezik mržnje, da se ne obrazuju generacije koje se etnički dele, jer samo neko ko nije doživeo rat može da misli da on ne predstavlja nešto loše. Neko ko ga je doživeo zna, shvata i ne želi da se ikada dogodi ista stvar. Ne vidim razlog i način da mrzim nečiju nacionalnost. Svaka osoba na svetu predstavlja sopstveno mišljenje, ideje i svoj psiho-socijalni sklop. Svaki put treba da pođemo od ideje da ima i dobrih Makedonaca i dobrih Albanaca, te da pojedinci i profiteri od tuđih neprijateljstava nemaju nacionalnost. Ekonomija i ekonomsko blagostanje ne poznaju nacionalnosti. Teške političke, ekonomske i društvene situacije dovode do otvaranja sukoba koji služe interesima drugih, a zovu se međuetničkim konfliktima.

Za mene je multietničko društvo od velike vrednosti, ono poseduje mnoge kulturne vrednosti, ima mnogo zajedničkih stvari o kojima postoji prostor za diskusiju. Život u mešanoj sredini je prednost, ljudi se susreću sa poznavanjem različitih kultura, teže da poznaju više jezika, stoga i mi građani Republike Makedonije, naročito građani iz etnički mešanih sredina, treba da budemo srećni što živimo u takvom okruženju, ne dozvoljavajući da nam teška politička dešavanja i lični interesi političara utiču na pogoršanje međuetničkih odnosa.

 

Prevod: Đorđe Božović

 

[1] Mak. Sandra, šta se događa?