Strašne stvari

 

Dragić Cvjetinović

 

 

O tome se ćutalo. Pritisli ste me, ali sam odlučio. Neću reći ništa više od ovoga. Sasvim je dovoljno: par reči. Čak bi se i deda bi se složio.

Deset godina, koju godinu više-manje, živeo je do nas. U međuvremenu smo, prvo ja, onda i moja sestra, krenuli u školu; moji roditelji su dozidali još dve sobe, pa još jedan sprat, a na vrhu imanja tu kućicu (soba, kuhinja, poljski WC malo dalje), u koju se deda uselio.

Tada sam mislio da dedi teško pada što živi ovako izdvojen. Brdo iznad kuće, tih stotinak koraka, činili su mi se predaleko. Kada si tako mlad, jasno je, retko o čemu se stvarno razmišlja. Više su to ponavljanja nečeg što se načuje i dopunjavanja onog što se prečuje. Pravio sam se da razmišljam. O tome, o svemu i svačemu. O dedi i njegovoj tajni.

Deda je imao tajnu: to je tati bilo jasno, o tome mama nije ništa znala. Ona se i bunila, više nego iko. „Treba čovek da živi sa nama.“ Odnosila mu je ručkove i prala mu veš, ali krišom. Tata bi pobesneo da sazna. A kada sazna: psovke i šamari. Ali mama je bila tvrdoglava.

I ja sam krišom odlazio kod dede. Krišom i od mame. Deda bi me, uostalom, sam ponekad pozvao. Video bi me kako se igram u dvorištu, ili bih ja njega video: klacka se na stolici ispred vrata svog kućerka.

Nije imao levu nogu, malo ispod kolena. Jedan patrljak potkolenice još je ostao, prazna nogavica je visila ispod, zavezana u čvor, ili samo prašnjava. Treću nogu, drvenu štaku, gotovo da nije koristio. Svuda se po svojoj kućici mogao kretati u skokovima, snažnim se rukama odupirući o ivice, zidove, delove nameštaja. Štaka je stajala naslonjena malo pored ulaznih vrata, malo do drvene stolice, i o nju je gasio pikavce.

Podigao bi ruku kada bi me video, i kada bih ja na njega obratio pažnju. Mahnuo, ako bih se okrenuo ka njemu. Nekad bih mu samo odmahnuo. Ako bi se pogodilo da je mama odsutna ili zauzeta, otišao bih do njega. To brdo, i tih pedesetak koraka, činili su mi se nedostižnim.

Kada je deda umro, o tome se nije uopšte govorilo u kući. Kada je mamina stara tetka, možda godinu dana ranije, poginula u železničkoj nesreći, svi smo bili u crnini. Svi smo plakali, išli kroz varoš i ljudi su nam klimali glavama, rođaci su mene i sestru mazili po kosi i tešili. Onda, kada je deda umro, došla su tri gruba čoveka (jedan sa sažaljivim pogledom, toliko), izneli su neke plastične vreće, a dan kasnije tata se malo dockan vratio sa posla, psujući kovčeg, što je preskup; popeo se do dedinog kućerka, zaključao vrata, i toliko.

Deda je gajio paradajz ispod prozora sobe. Tako ga je posadio da je mogao da bere plodove ne ustajući iz kreveta. Za letnjih dana ležao bi do podne, protezao ruku da uzbere doručak, onda sedeo do kasno naveče ispred kućice. Klackao se na stolici, pušio i gledao preko naše kuće, u druge kuće, i dalje. Kada je umro, namesto paradajza izniklo je kiselo drvo i zaklonilo sasvim prozor.

Nekoliko fotografija je čuvao, jednu knjigu, i novine. Čudilo me je kako je izgledao u uniformi, sa obe noge. Neke su fotografije crno-bele, na nekima se vidi da mu je uniforma zelena (a ostale su boje mlečne, razlivene). Baba je sa njim ponegde, u uglu fotografije. Nečim je uplašena. Njegova teška ruka na njenom ramenu ili oko pasa. Uopšte se ne sećam babe. Da li sam je ikada upoznao.

Neka fotografija je iz novina, tu se vide njegove oficirske epolete. U bitnom je društvu. General, diplomata, pukovnici, doktori.

Opet sam dobijao batine kada bih za dedu pitao. A onda bi otac ćutao, ponekad danima. Do dedinih stvari sam došao, tako, krišom i na prevaru. Prošlo je dve-tri godine od kad je umro. Bio sam srednjoškolac, nisam nikome više odgovarao. Ali bi me tata opet prebio da me je zatekao. Sa knjigom, sa fotografijama. Ili da sam mu rekao: „Bio sam na dedinom grobu.“ I to više puta, čak.

Kada sam bio mlađi, kada sam krenuo u osnovnu školu, deda me je još ponekad pitao kako se snalazim, imam li drugova. I slušao bi me pomno. Ja sam se pak trudio da što podrobnije odgovaram. Mislio sam (prvi moji pokušaji samostalnog razmišljanja) da će i sam, ako ga podstaknem, nešto ispričati. Pitao sam ga kako je izgubio nogu, da li je pucao iz puške, na takva bi pitanja samo gledao mimo mene.

Tata je jednom rekao: „Skot je radio strašne stvari.“ Ali onda se ćutalo o tome, pa se te noći napio i zaspao bez reči. Ujutru je mami priznao da se ničega ne seća. „Sigurna si da nisam ništa rekao?“ Izgleda da mu je to bila najveća briga. A ona bi više volela da ga je tada slagala, nego što je samo potvrđivala: „Ništa, ništa.“ A bila je još zbunjena i razočarana.

Deda je imao tu jednu knjigu: mislim da je nikada nije čitao. Stajala mu je na televizoru, tvrd povez, na unutrašnjim stranama fotografije bitnih ljudi u uniformama i skupim odelima. I potpis i posveta: poznavao je autora. Kao da su bili prijatelji. Sada mi je u to teško da poverujem. Naravno da se o tome ništa nije govorilo.

Na jednoj fotografiji namešta bajonet na pušku. Na drugoj je sa babom, mladi su, u Rovinju, na plaži. Dno ormara prepuno je takvih stvari. Vlažnih i crnih.

U nekoliko poveza, ispod kreveta, ispod stola u kuhinji, stare novine. Nove je koristio za potpalu. Čuvao je isečke od pre petnaest-dvadeset godina. U novinama je čitao o nekim selima po Bosni. Cepao je stranice, podvlačio reči, zaokruživao imena. To, verovatno, ranije, kada je tek došao. Pratim datume na tim novinama, imena i datume. Docnije, valjda se umorio, i ništa nije podvlačio. I listovi su bili celi, sportske vesti i televizijski program.

Pregledao sam isečke, slike: mogao bih svašta da zaključim iz svega toga. Na kraju sam skupio hrabrosti, odlučio da odnesem tati. „Šta je, u stvari, u pitanju?“, tako sam hteo da ga pitam. Čekao sam da se vrati sa posla, u svađi sa nekim, umoran od nečega. Pitajte me šta, gde radi moj tata – do skora nisam znao.

Sedeo je ispred kuće, okrenut tako da mu prazni dedin kućerak bude van vidokruga. Lupkao je petom o ivicu ulaznih vrata. I bilo mi je žao da mu priđem. Mislio sam (valjda sam to ja, stvarno ja, smislio) da nije vredno muke. Prećutao je svog oca. Prećutaću i ja njega. Neka neko prećuti mene, kada bude saznao da sam radio strašne stvari.

„Šta nosiš to?“ A ja sam pogledao u stranu i nisam mu odgovorio. On je nastavio svoju tišinu, ja sam nastavio svoju. Pa sam, opet, krišom, prešao tih desetak koraka do dedine kuće da vratim svoj pronalazak. Sačekao par dana, pa spalio svu tu hartiju. Možda, nekoliko fotografija je još gore, u dnu ormara. Ostalo: ništa. Kako su svi hteli.

Onda ste me doveli, ovako na prepad, da vam pričam o dedi. I šta je to strašno uradio. Eto, o tome se, sve do juče, ćutalo. A ni danas se ne priča.